Projekat ‘Druga Srbija’ za čitaoca prikuplja stavove srpskih intelektualaca koji su se suprotstavili drastičnom kršenju ljudskih prava Albanaca na Kosovu od strane srpskih vlasti, od vremena kada je Srbija ukinula autonomiju Kosova 23. marta 1989. do ulaska NATO trupa 12. juna 1999, pa čak i nakon toga. Ta kršenja su tokom 1998. i 1999. kulminirala ubistvima oko 10 hiljada albanskih civila, silovanjima hiljada žena, proterivanjem gotovo milion Albanaca, paljenjem i uništavanjem oko 100 hiljada kuća, kao i ostalim duševnim i materijalnim štetama.
Tim ciljem smo naširoko istraživali članke i intervjue objavljene tokom ovog vremenskog perioda od preko tri decenije po dnevnim i nedeljnim novinama i publikacijama na Kosovu, u Srbiji i šire. U ovom tomu smo obuhvatili isečke iz članaka i intervjua najistaknutijeg intelektualca, arhitekte Bogdana Bogdanovića [1922–2010], u kojima govori o brutalnim kršenjima ljudskih prava Albanaca na Kosovu tokom 90–ih godina. Pored toga, od posebnog značaja nam je bilo da uključimo i isečke u kojima Bogdanović ističe svoje stavove o nezavisnosti Kosova i odnosima koje ono ima sa Srbijom, ali i o albansko–srpskim odnosima uopšte.
Bogdan Bogdanović u jednom od intervjua priča kako je krajem 80‒ih, vraćajući se iz Mitrovice u Beograd, sa vozačem Albancem u automobilu mitrovačke registracije, shvatio šta znači biti Albanac u Jugoslaviji: ‘Svašta su nam radili dok smo putovali ‒ trubili nam, zviždali, pretili da će nas pregaziti kamionom’. Što se tiče situacije Albanaca na Kosovu početkom 90‒ih, Bogdanović se priseća kako mu je jedan srpski milicajac rekao: ‘Ne znate vi šta naši milicajci rade na Kosovu’. Represiju i aparthejd Srbije na Kosovu, koji se zaoštravao tokom 90‒ih, Bogdanović je okarakterisao kao fašizam, dodavši da je to nešto što će ‘…srpski narod, mi Srbi, naša deca i unuci, da nosimo na savesti’.
Kada je reč o mitu da je Kosovo u srednjem veku bilo kolevka srpske kraljevine, Bogdanović kaže da je Beograd u to vreme, opet, pripadao Mađarima. On nije podržavao jadikovke iz Srbije da se demografska situacija na Kosovu menja zbog porasta albanskog stanovništva. Njegov argument je bio da su tokom poslednjih sto godina, koliko je Kosovo bilo deo Srbije, Srbi odatle odlazili, a jedan od razloga za to bilo je preseljenje u bogatije krajeve, prodavši zemlju Albancima po veoma povoljnim cenama. On je smatrao da, s obzirom na to da na Kosovu živi oko 2 miliona Albanaca, koji čine preko 90 posto stanovništva, Kosovo pripada onima koji tamo žive i to treba reći srpskom narodu, iako to, kako tvrdi, svi već znaju, ali nemaju dovoljno snage i hrabrosti da to priznaju. Bogdanović je često na tu temu govorio nešto što zvuči pomalo pijačarski: ‘…dobro smo se razmenili jer dali smo Kosovo, a dobili Vojvodinu’.
Bogdanović je insistirao da se srpskom narodu jasno stavi do znanja da će nasleđe srpskog identiteta svakako ostati na Kosovu, ostaće i srpski hramovi, jer se i grčki hramovi uglavnom nalaze van Grčke, u Maloj Aziji, od Aleksandrije sve do Srbije. Bio je uveren da bi, da Srbija nije nanela toliko zla Albancima, oni sačuvali to srpsko nasleđe na Kosovu, a možda bi se našlo i neko rešenje po primeru Svete Gore. Štaviše, Bogdanović se osvrnuo na priče o tome kako su Albanci zapravo i očuvali te hramove, poput Pećke patrijaršije koju su štitili rugovački Klimenti.
Bogdanović se protivio dvostrukim aršinima predstavnika srpskog režima tokom 90‒ih, koji su tražili autonomiju Krajine u Hrvatskoj s pravom na otcepljenje, dok su isto to pravo na Kosovu kategorički negirali. On je prvi Srbin koji je još 1990. godine javno rekao da je sad već zapravo i kasno za stvaranje republike na Kosovu, smatrajući legitimnim pravom čak i želju ovdašnjih Albanaca da se ujedine s Albanijom. Prema njegovim rečima, što pre se Kosovo odvoji od Srbije, to bolje za modernu Srbiju, jer Kosovo kakvo je usađeno u srpskoj svesti ne ide uz savremeni svet.
Bogdanović je jedan od najneobičnijih srpskih patriota, jer brine za sudbinu svog naroda i njegovu tragediju i oseća duboku bol zbog toga što su malodušni i agresivni političari zločinci čitav taj užas stavili na dušu njegovog naroda, počinivši teške zločine nad drugim narodima koji ih okružuju, a pogotovo nad Albancima. Sudbinu srpskog naroda tokom 90‒ih doživljava kao veoma mračnu, a ratove Srbije koji su se vodili u tom periodu vidi ne kao vojne pobede ni političku nadmoć, već ‘kao jednu moralnu, čak i mentalnu katastrofu srpskog naroda’.
Za Bogdanovića, komponente srpskog nacionalnog interesa su prijateljstvo s Albancima, očuvanje srpskog stanovništva koje želi da živi na Kosovu i očuvanje srpskih spomenika na Kosovu. Njegov patriotizam vidimo i u stavu da bi, ako bi morao da živi u Velikoj Srbiji koja bi ličila na Bliski istok, ili u Maloj Srbiji koja bi ličila na Švajcarsku, uvek izabrao Malu Srbiju.
Njegovo protivljenje srpskom nacionalizmu najbolje ilustruje poduže pismo koje je poslao Miloševiću krajem 80‒ih. To pismo i ostale antinacionalističke kritike upućene Miloševiću podstakle su brojne pokušaje provaljivanja u njegov stan i pretnje linčom, a na kraju ga isključuju iz partije. Napadi na njega primorali su ga da se 1993. godine zajedno sa suprugom Ksenijom preseli iz Beograda u Beč, gde je 2010. godine i umro.
Bogdanović je dao niz tačnih predviđanja o političkim dešavanjima tokom 1990‒ih, čak godinama unapred pre nego što bi se ona ostvarila. Tri od njih su izuzetno značajna: prvo je da će se predsednik SRJ Slobodan Milošević naći na optuženičkoj klupi jer će morati da odgovara pred mnogim narodima, a pogotovo pred Albancima, za ubijene žrtve; drugo, ako srpski narod krene u rat na Kosovo, sramno će ga izgubiti; i treće, kao rezultat ratnohuškačke politike, Beograd će biti bombardovan.
Odgovornost za srpsku nacionalnu katastrofu ‒ to kako je srpski narod došao u poziciju da bude toliko omražen i zavađen sa svima oko sebe ‒ Bogdanović je svalio na intelektualnu elitu, koja nije naučila srpski narod kako da voli i nije mu poručila da živimo u jednom mešovitom svetu i da zbog toga treba da budemo srećni, jer delimo suživot sa mnogim različitim kulturama. Zbog toga je uvek tražio od Srba da shvate da je sticanje prijateljstava važnije od osvajanja teritorija, i predlagao da sva njihova snaga, um, volja i intuicija budu usmerene na prijateljske odnose sa Albancima, te da im je za tako nešto potreban jedan srpski Šarl de Gol. Očekivao je da će se posle svih razaranja gradova i ubijanja ljudi tokom rata na Kosovu (1998‒1999) srpska svest probuditi, a činjenica da se to nije desilo za njega je bila bolna i smatrao ju je moralnom tragedijom srpskog naroda.
Nakon objavljivanja stavova intelektualaca Bogdana Bogdanovića, u okviru projekta ‘Druga Srbija’ obuhvatićemo isečke iz članaka i intervjua nekoliko drugih srpskih intelektualaca kojih je, iako u malom broju, ipak bilo, a koji nažalost više nisu živi, kao što su: Miloš Minić [1914–2003], Srđa Popović [1937–2013], Lazar Stojanović [1944–2017], Bogdan Denić [1929–2016], Ilija Đukić [1930–2002], Ivan Đurić [1947–1997], Mihajlo Mihajlov [1934–2010], Mirko Kovač [1938–2013] i drugi.
Sve ove intelektualce su inspirisali srpski socijaldemokrate, kao što su Dimitrije Tucović, Kosta Novaković, Dušan Popović, Dragiša Lapčević, Triša Kaclerović i drugi koji su tokom 1912. i 1913. godine, kada je Srbija zauzela Kosovo, bili protiv stravičnih zločina koje je srpska država na toj teritoriji činila nad nevinim albanskim stanovništvom. Primera radi, u jednom Tucovićevom članku, objavljenom u ondašnjim socijalističkim ‘Radničkim novinama’ iz Beograda, on piše: ‘…mi smo pokušali da izvršimo ubistvo s predumišljajem jedne čitave nacije’. Jedan redakcijski članak ovih novina je tvrdio da je Tucović posedovao informacije o toliko gnusnim zločinima srpskih snaga nad Albancima da nije želeo uopšte da ih objavljuje. Nažalost, takvi zločini su se ponovili krajem Prvog svetskog rata 1918. i 1919. godine, zatim tokom perioda između dva svetska rata, krajem Drugog svetskog rata (1944–1945), pa nakon njega (1946–1966) i, na kraju, tokom poslednje decenije prošloga veka (1989–1999).
Posleratno Kosovo nema nijednu ulicu, trg ili školu koja nosi ime arhitekte i humaniste Bogdana Bogdanovića, iako se on žestoko suprotstavljao državnom teroru Miloševićevog režima početkom 90–ih godina. No, iako je bio prvi i najglasniji srpski intelektualac koji ne samo da se protivio okupaciji Kosova od strane srpskog režima, već je podržao i njegovu nezavisnost, Skupština Kosova ga nije pozvala na svečanost proglašenja nezavisnosti 17. februara 2008.
Stoga, neka ovo izdanje bude jedno skromno priznanje izuzetnom intelektualcu Bogdanu Bogdanoviću za njegov ogroman doprinos u zaštiti ljudskih prava kosovskih Albanaca, kao i za napore da se Albanci i Srbi prijateljski i u miru raziđu, ali i da zasnuju suživot na toleranciji i međusobnom razumevanju.
