Projekat “Druga Srbija” za čitaoca prikuplja stavove srpskih intelektualaca koji su se suprostavili drastičnom kršenju ljudskih prava Albanaca na Kosovu od strane srpskih vlasti, od vremena kada je Srbija ukinula autonomiju Kosova 23. marta 1989. do ulaska NATO trupa 12. juna 1999., pa čak i nakon toga. Ta kršenja su tokom 1998. i 1999. kulminirala ubistvima oko 10 hiljada albanskih civila, silovanjima hiljada žena, deportacijom gotovo milion Albanaca, paljenjem i uništavanjem oko 100 hiljada kuća, kao i ostalim duševnim i materijalnim štetama.
Tim ciljem smo naširoko istraživali članke i intervjue objavljene tokom ovog vremenskog perioda od preko tri decenije po dnevnim novinama i nedeljnim publikacijama Kosova, Srbije i šire. U ovom tomu smo obuhvatili isečke iz članaka i intervjua najistaknutijeg intelektualca, advokata SrđePopovića, u kojima govori o brutalnim kršenjima ljudskih prava Albanaca na Kosovu tokom 90-ih godina. Pored toga, od posebnog značaja nam je bilo da uključimo i isečke u kojima Popović ističe svoje stavove o nezavisnosti Kosova i odnosima koje ono ima sa Srbijom, ali i o albansko-srpskim odnosima uopšte.
Što se tiče Albanaca u Jugoslaviji, Srđa Popović je bio uveren da oni nikada nisu integrisani, nego su smatrani stranim faktorom i u svakodnevnoj komunikaciji su tretirani kao građani drugog reda, toliko da je i među decom reč "šiptar" smatrana uvredom, poput reči "niger" (srp. crnja) koju koriste američki rasisti. Kada je reč o odnosima Albanaca i Srba za vreme Jugoslavije, Popović je bio jedan od retkih srpskih intelektualaca koji je naveo sve faktore iseljenja Srba sa Kosova tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, kao što su: nezaposlenost, siromaštvo, prenaseljenost, problem komunikacije između ljudi različitih kultura, religija i jezika. Pred kraj postojanja Jugoslavije, nastojanje Srbije da ukine autonomni status Kosova u okviru Jugoslavije nazvao je neustavnim, kao i pripajanje Kosova Srbiji.
Srđa Popović je srpsku politiku s kraja 80-ih i tokom čitavih 90-ih smatrao štetnom, jer ne samo što je proizvodila probleme u zemljama u okruženju, nego je stvarala neprijatelje celokupnom srpskom narodu. Štaviše, Popović je Slobodana Miloševića, kreatora ove politike, smatrao najvećom štetočinom po interese Srbije, a zbog toga je kritikovao i same građane Srbije koji su podržavanjem Miloševića jasno naškodili interesima države. Iako je bio oštar kritičar kršenja ljudskih prava kosovskih Albanaca od strane Miloševićevog režima i svestan raspoloženja koje u odnosu na njega vlada na Kosovu, izjavio je da su Albanci u tih deset godina proživeli period istorije od 50 godina i da će oni jednog dana podići spomenik Slobodanu Miloševiću jer im je pomogao da postanu samosvestan, homogenizovan narod čiji su zahtevi internacionalizovani.
Srđa Popović se usprotivio zločinima Miloševićevog režima tokom rata nad kosovskim Albancima, čak je ustao i protiv dva miliona njegovih glasača, koje je nazvao pristalicama ratnih zločina. Prema njegovim rečima, oni koji negiraju zločine koje je Miloševićev režim počinio nad kosovskim Albancima prosto su autistični. Popović je podržao intervenciju NATO-a na Kosovu, ali je smatrao da je zakasnela. Prema njegovim rečima, intervencija NATO-a na Kosovu nije bila u suprotnosti sa međunarodnim pravom i bila je od koristi za srpski narod, kome je bio potreban poraz da bi se osvestio.
Popović je zločine Miloševićevog režima nad Albancima na Kosovu kvalifikovao kao genocid jer, po njegovim rečima, kao što postoje različita ubistva, postoje i različiti genocidi, te je smatrao da je genocid koji je počinio Milošević – a koji se ne može porediti sa holokaustom samo zato što taj genocid nije imao težinu zločina tolikih razmera - ispunjava sve kriterijume sadržane u Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1951. S obzirom na strašne masovne zločine počinjene nad Albancima, razumeo je i revanšizam Albanaca uglavnom protiv srpske manjine na Kosovu u periodu između juna i decembra 1999.
Za zaključak: Srđa Popović je jedan od najvećih patriota koje je Srbija ikada imala, a to se bez sumnje da primetiti kada izjavi: „Ne kažem da je dobro što je Kosovo nezavisno, ali postoji nešto što se zove realnost i ne treba da se zavaravamo samo zato što nam se ta realnost ne sviđa.” Štaviše, kaže da su oni koji prihvataju nezavisno Kosovo pošteni, hrabri i patriotski nastrojeni ljudi. Pre svega, Popovićev patriotizam se očitava u njegovom stavu da je u interesu srpskog naroda da se ne poistovećuje sa Miloševićevom politikom i da ne vuče sa sobom zauvek tu istorijsku hipoteku, a posebno se vidi u njegovom sledećem mišljenju: „Jednog dana kada kažu 'vi Srbi ste ćutali kada su se te stvari dešavale', možete slobodno reći da ima i ljudi koji nisu ćutali, nego su o tome govorili.”
Nakon izdanja Bogdan Bogdanović [Bogdan Bogdanović], Miloš Minić i sada Srđe Popovića, u okviru projekta “Druga Srbija” obuhvatićemo isečke iz članaka i intervjua nekoliko drugih srpskih intelektualaca kojih je, iako u malom broju, ipak bilo, a koji nažalost više nisu živi, kao što su: Bogdan Denič [1929–2016], Ilija Đukić [1930–2002], Ivan Đurić [1947–1997], Lazar Stojanović [1944–2017], Mihajlo Mihajlov [1934–2010], Mirko Kovač [1938–2013], i drugi.
Sve ove intelektualce su inspirisali srpske socijaldemokrate, kao što su Dimitrije Tucović, Kosta Novaković, Dušan Popović, Dragiša Lapčević, Triša Kaclerović, i drugi koji su tokom 1912. i 1913. godine, kada je Srbija zauzela Kosovo, bili protiv stravičnih zločina koje je srpska država činila nad nevinim albanskim stanovništvom na Kosovu. Primera radi, u jednom Tucovićevom članku, objavljenom u ondašnjim socijalističkim “Radničkim novinama” iz Beograda, on piše: “...mi smo pokušali da izvršimo ubistvo s predumišljajem jedne čitave nacije”. Jedan redakcijski članak ovih novina je tvrdio da je Tucović posedovao informacije o toliko gnusnim zločinima srpskih snaga nad Albancima da nije želeo uopšte da ih objavljuje. Nažalost, takvi zločini su se ponovili krajem Prvog svetskog rata 1918. i 1919. godine, zatim tokom perioda između dva svetska rata, krajem Drugog svetskog rata (1944-1945), pa nakon njega (1946-1966), i na kraju tokom poslednje decenije prošloga veka (1989-1999).
Projekat “Druga Srbija” ima za cilja ne samo da ponudi model jednog intelektualca koji se protivi nepravdi i zločinima počinjenim od strane državnih vlasti na čijem čelu su njegovi “sunarodnici”, bez obzira na njihova opravdanja, već i da oda počast takvom intelektualcu koji je na ovaj način često rizikovao svoj život, pokazujući neverovatnu hrabrost koja nikako ne sme da prođe bez zasluženog priznanja. Nažalost, ove ličnosti se u srpskom narodu smatraju izdajnicima, njih isključuju iz društva, osuđuju, kleveću i napadaju, dok ih Albanci gledaju s nepoverenjem i zanemaruju.
Nadamo se da će ova publikacija služiti novinarima, političkim analitičarima i onim aktivistima civilnog društva koji se bave albansko-srpskim odnosima; političarima uključenim u pregovore koji za cilj imaju normalizaciju ovih odnosa; studentima, akademicima i široj javnosti, uključujući tu i buduće generacije Kosova, Srbije, Albanije, čitavog Balkana, kao i svima onima u svetu koji su zainteresovani za ovu publikaciju, jer će ona biti pristupačna online i, osim na albanskom i srpskom jeziku, biće objavljena i na engleskom.
Posleratno Kosovo nema nijednu ulicu, trg ili školu koja nosi ime advokata i humaniste Srđe Popovića, iako se on žestoko suprotstavljao državnom teroru Miloševićevog režima pocetkom 90-ih godina. No, iako je bio prvi i najglasniji srpski intelektualac koji ne samo da se protivio okupaciji Kosova od strane srpskog režima, već je podržao i njegovu nezavisnost, Skupština Kosova ga nije pozvala na ceremoniju proglašenja nezavisnosti 17. februara 2008.
Stoga, neka ova publikacija bude jedno skromno priznanje izvanrednom intelektualcu Srđi Popoviću za njegov ogroman doprinos u zaštiti ljudskih prava kosovskih Albanaca, kao i za napore da se Albanci i Srbi raziđu mirno i prijateljskim putem, ali i da zasnuju suživot na toleranciji i međusobnom razumevanju.
Srđa Popović (1937-2013)
Rođen je u Beogradu 1937. godine. Studirao je pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Angažovan kao advokat za ljudska prava, branio je aktiviste i akademike koji su bili proganjani zbog protivljenja komunističkoj vlasti u Jugoslaviji. U mnogim slučajevima, bio je advokat demonstranata studenata i profesora 1968. godine u Beogradu, ali i albanskih studenata koji su protestovali 1981. godine u Prištini. Jedan od slogana koji je pratio proteste 1968. bio je ‘Walls, walls, I’m sitting in a jail cell, Call Srđa the lawyer to get me out of this hell’ - što ukazuje da je on već tada bio postao glavni advokat za ljudska prava.
Godine 1976. osuđen je na godinu dana zatvora jer je imao iste stavove kao i njegov klijent, pesnik i disident Dragoljub Ignjatović. Nekoliko nedelja kasnije, na zahtev 106 istaknutihameričkih advokata upućenom predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu, pušten je iz zatvora, ali mu je godinu dana bilo zabranjeno da se bavi advokaturom. Tokom svoje karijere branio je i ljude sa kojima se nikako nije slagao, tvrdeći da svako ima pravo da iznese svoje stavove i da mu se obezbedi pravično suđenje.
Kada je Slobodan Milošević došao na vlast, među prvima je otvoreno kritikovao njegovu represivnu politiku. Bio je rukovodilac Nezavisne komisije za istraživanje egzodusa Srba sa Kosova, gde je odbacio tvrdnje Vlade Srbije da je odlazak Srba sa Kosova posledica kršenja njihovih prava. Početkom 1990. godine osnovao je nedeljnik ‘Vreme’, kao odgovor na instrumentalizaciju srpskih medija od strane Miloševićevog režima. Tada je izabran za predsednika Evropskog pokreta u Srbiji.
Godine 1991. preselio se poslom u Sjedinjene Američke Države, delom i zbog političke klime pod Miloševićevom vlašću. Bio je član savetodavnog odbora nekoliko međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, kao što su Helsinški odbor i Amnesti internešenel. Godine 1993. bio je među potpisnicima peticije upućene američkom predsedniku Bilu Klintonu da interveniše protiv vojnih akcija Srbije u Bosni. Isto tako, 1999. godine podržao je NATO bombardovanje Srbije kako bi se zaustavilo etničko čišćenje na Kosovu.
Nakon desetak godina boravka u SAD, odlaskom Miloševića sa vlasti, vratio se u Beograd gde je oštro kritikovao vlasti u Srbiji zbog nepreuzimanjaodgovornosti za zločine počinjene tokom 90-ih godina. Autor je pet knjiga. Preminuo je 2013. godine u Beogradu.
