Druga Srbija - Lazar Stojanovic

Projekat ‘Druga Srbija’ za čitaoca prikuplja stavove srpskih intelektualaca koji su se suprostavili drastičnom kršenju ljudskih prava Albanaca na Kosovu od strane srpskih vlasti, od vremena kada je Srbija ukinula autonomiju Kosova 23. marta 1989. do ulaska NATO trupa 12. juna 1999, pa čak i nakon toga. Ta kršenja su tokom 1998. i 1999. kulminirala ubistvima oko 10 hiljada albanskih civila, silovanjima hiljada žena, proterivanjem gotovo milion Albanaca, paljenjem i uništavanjem oko 100 hiljada kuća, kao i ostalim duševnim i materijalnim štetama.

Tim ciljem smo naširoko istraživali članke i intervjue objavljene tokom ovog vremenskog perioda od preko tri decenije po dnevnim i nedeljnim novinama i publikacijama na Kosovu, u Srbiji i šire. U ovom tomu smo obuhvatili isečke iz članaka i intervjua najistaknutijeg intelektualca, reditelja Lazara Stojanovića [1944–2017], u kojima govori o brutalnim kršenjima ljudskih prava Albanaca na Kosovu tokom 90–ih godina. Pored toga, od posebnog značaja nam je bilo da uključimo i isečke u kojima Stojanović ističe svoje stavove o nezavisnosti Kosova i odnosima koje ono ima sa Srbijom, ali i o albansko–srpskim odnosima uopšte.

Lazar Stojanović je bio jedan od retkih srpskih intelektualaca koji su otvoreno izražavali kritike na račun mita po kojem je Kosovo vekovima bilo deo Srbije, pa čak i kolevka srpske države i nacije, kao i na račun zvaničnog diskursa koji taj mit u Srbiji tretira kao tabu temu i prema kojem je zadirivanje u njegovu istinitost kažnjivo. Stojanović je razjarenim srpskim nacionalistima koji su povod za sukobe tražili u iseljavanju Srba sa Kosova tražio da govore i o nasilnom iseljavanju oko 450 hiljada Nemaca iz Vojvodine, koja je danas naseljena Srbima. Štaviše, dodao je da ako bismo gledali na osnovu istorijskih podataka ko je kada i koliko dugo živeo na jednoj teritoriji, onda bi na čelu Beograda danas trebalo da budu upravo Nemci, jer su oni tim gradom upravljali mnogo pre Srba, a kako je verovao, i mnogo bolje od njih.

Stojanović je Kosovo smatrao kolonijom, čiju je skrivenu suštinu saznao dok je izdržavao zatvorsku kaznu kao disident, nakon brojnih razgovora s albanskim političkim zatvorenicima, a pre svega sa Ademom Demačijem. Stojanović se među prvima u Srbiji suprostavio gušenju i potpunom potčinjavanju autonomije Kosova od strane Srbije, što je dovelo do smanjenja prava i sloboda Albanaca, kao i represiji i segregaciji kosovskih Albanaca tokom 90-ih godina, tvrdeći da su oni taoci zatočeni u sistematskim getima.

Nakon zločina srpskih snaga krajem februara i početkom marta 1998. u selima Likošane i Prekaz, Stojanović je za srpske medije u Beogradu izjavio da je albanski narod umoran od hiljadugodišnje robije, te je Beograđanima uputio apel tražeći da zajedno ‘smanjimo sramotu tako što ćemo se distancirati od zločina’.

Što se tiče zločina koje je država Srbija počinila nad Albancima na Kosovu tokom 1998‒1999, Stojanović pominje strašne činove oduzimanja života, posebno ističući masakr dece u porodici Bogujevci u Podujevu koji je počinila paravojna jedinica ‘Škorpioni’, o čemu je snimio i jedan dokumentarac. Zatim govori o uništavanju imovine i proterivanju 850 hiljada Albanaca, što je smatrao zločinom genocida, i to pre svega zato što je cilj bio da se teritorija etnički očisti od Albanaca. Čak je javno izrazio želju da i o toj masovnoj deportaciji snimi film.

Stojanović kaže da su prilikom vršenja zločina protiv civila korišćene i avijacija i samohodna artiljerija, što je potpuno suprotno pravilima ratovanja, a za to su odgovorni svi, od onoga ko je tokom zločina povukao obarač do generala koji je te zločine naredio ili ih nije sprečio. S tim u vezi, Stojanović navodi da i kada zločine počine paravojne jedinice, regularne jedinice vojske redovno se mobilišu kako bi opkolile i obezbedile teritoriju, a po potrebi i izvršile artiljerijske pripreme, da bi potom paravojne jedinice imale slobodan upad, pri čemu bi im država ne samo dala razrešene ruke da rade šta hoće, nego bi se čak pravila da nema nikakve veze s njima, te ih ne bi ni krivično gonila.

Prema Stojanoviću, NATO intervencija 1999. godine podelila je narod u Srbiji na dve grupe: na manjinu koja je smatrala da je odluka o intervenciji bila pametna i većinu koja je zauzela stav da je intervencija neosnovana, da je usmerena samo protiv Srba i Srbije, te da Srbija ima pravo na Kosovo. On je naveo da je ta intervencija uglavnom vršena na Kosovu i da je tri četvrtine žrtava bombardovanja poginulo upravo tamo, dok su na teritoriji Srbije napadi bili fokusirani samo na neke ciljeve od strateškog značaja, kako bi se umanjio vojni kapacitet Srbije korišćen za mobilizaciju na Kosovu. Stojanović je saosećao sa svakom žrtvom koja je poginula kao kolateralna šteta u Srbiji, ali je izjavio i to da sve dok na Kosovu, gde je poginulo najviše žrtava, nemaju problem s NATO bombardovanjem, on nije spreman da o tome uopšte raspravlja. Na pitanje da li je neko ko je ubijen na mostovima Srbije tokom NATO intervencije žrtva genocida, Stojanović je odgovorio da nije, jer nije ubijen zato što je pripadao određenoj nacionalnosti, već zato što se u tom momentu nalazio na mostu. Što se tiče bombardovanja Radio-televizije Srbije, branio je stav da kada jedan medij postane ratno sredstvo po potpuno gebelsovskom modelu, istovremeno postaje i ratna meta.

Stojanović je kao nosioce političke i moralne odgovornosti za zločine počinjene na Kosovu, pored srpskog političkog vrha, smatrao i sve one koji su podržavali Slobodana Miloševića, svestan da je to značilo otprilike 70% tadašnjeg stanovništva. Međutim, prema njegovim rečima i oko 70% Nemaca je isto tako ‘demokratski’ izabralo Hitlera. Stojanović naglašava da je Srbija imala nekih 10 do 15 ljudi koji su se od samog početka protivili njenoj politici. Iako se radi o vrlo malom broju, dodaje da su ti ljudi ipak postojali. Bio je mišljenja da je Milošević svojim zločinačkim ratovima naneo ogromnu štetu okolnim narodima i državama, ali i samoj Srbiji. Da bi se postiglo pomirenje, smatrao je da je veoma bitno da činjenice koje bi mogle rasvetliti događaje budu dostupne javnosti, te se oštro protivio stavu kojim se na proces suočavanja sa zločinima gleda kao na nešto što je nepatriotsko, a da se svedoci obeshrabruju, ucenjuju i da im se upućuju pretnje.

Za političku i moralnu odgovornost za zločine počinjene na Kosovu, Stojanović je, pored srpskog političkog vrha, teretio i sve one koji su podržavali Slobodana Miloševića, svestan da je to značilo 70 odsto tadašnjeg stanovništva. Prema njegovim rečima, oko 70 odsto Nemaca je Hitlera izabralo „demokratski“. Ističe da je u Srbiji bilo 10-15 ljudi koji su se od početka protivili njenoj politici. Iako malobrojni, ovi ljudi su ipak bili glasni. Prema njegovim rečima, zločinačkim ratovima Milošević je naneo veliku štetu okolnim narodima i državama, ali i samoj Srbiji. Dostupnost činjenica koje bi mogle da rasvetle događaje smatrao je veoma važnom za postizanje pomirenja, pa se oštro protivio tome da se proces suočavanja sa zločinima doživljava kao nepatriotski i da se svedoci obeshrabruju, ucenjuju i preti.

Stojanović je kao nosioce političke i moralne odgovornosti za zločine počinjene na Kosovu, pored srpskog političkog vrha, smatrao i sve one koji su podržavali Slobodana Miloševića, svestan da je to značilo otprilike 70% tadašnjeg stanovništva. Međutim, prema njegovim rečima i oko 70% Nemaca je isto tako ‘demokratski’ izabralo Hitlera. Stojanović naglašava da je Srbija imala nekih 10 do 15 ljudi koji su se od samog početka protivili njenoj politici. Iako se radi o vrlo malom broju, dodaje da su ti ljudi ipak postojali. Bio je mišljenja da je Milošević svojim zločinačkim ratovima naneo ogromnu štetu okolnim narodima i državama, ali i samoj Srbiji. Da bi se postiglo pomirenje, smatrao je da je veoma bitno da činjenice koje bi mogle rasvetliti događaje budu dostupne javnosti, te se oštro protivio stavu kojim se na proces suočavanja sa zločinima gleda kao na nešto što je nepatriotsko, a da se svedoci obeshrabruju, ucenjuju i da im se upućuju pretnje.

Pored toga što je nakon proglašenja nezavisnosti Kosova podržao njegovo osamostaljenje, Stojanović je otvoreno i aktivno radio na tom pitanju kako je mogao i umeo još od 1972. godine. On je srpske političare u Srbiji koji tvrde da je Kosovo srpsko podsetio da ne mogu da zadrže Kosovo sa 6% ljudi, i to bez upotrebe sile, i da se nezavisnost Kosova ne može poništiti, a to, kako kaže, svi u Srbiji već znaju, šta god o tome govorili. Pored unošenja odredbe u Ustav Srbije da je Kosovo neotuđivi deo teritorije Srbije, Stojanović se našalio rekavši da bi mogli da dodaju i da je ova planeta kockasta, međutim to, osim što bi zvučalo smešno i čudno, ne bi imalo nikakve posledice po spoljni svet. Bio je ubeđen da je onaj ko je u Ustav Srbije stavio da je Kosovo njen neodvojivi deo najveći štetočina u odnosu na srpski narod i na politički položaj njega i njegove države u Evropi.

Nakon objavljivanja stavova intelektualaca Bogdana Bogdanovića, Miloš Minić, Srđa Popović i sada Lazara Stojanovića, u okviru projekta ‘Druga Srbija’ obuhvatićemo isečke iz članaka i intervjua nekoliko drugih srpskih intelektualaca kojih je, iako u malom broju, ipak bilo, a koji nažalost više nisu živi, kao što su: Bogdan Denić [1929–2016], Ilija Đukić [1930–2002], Ivan Đurić [1947–1997], Mihajlo Mihajlov [1934–2010], Mirko Kovač [1938–2013] i drugi.

Sve ove intelektualce su inspirisali srpski socijaldemokrate, kao što su Dimitrije Tucović, Kosta Novaković, Dušan Popović, Dragiša Lapčević, Triša Kaclerović i drugi koji su tokom 1912. i 1913. godine, kada je Srbija zauzela Kosovo, bili protiv stravičnih zločina koje je srpska država na toj teritoriji činila nad nevinim albanskim stanovništvom. Primera radi, u jednom Tucovićevom članku, objavljenom u ondašnjim socijalističkim ‘Radničkim novinama’ iz Beograda, on piše: ‘…mi smo pokušali da izvršimo ubistvo s predumišljajem jedne čitave nacije’. Jedan redakcijski članak ovih novina je tvrdio da je Tucović posedovao informacije o toliko gnusnim zločinima srpskih snaga nad Albancima da nije želeo uopšte da ih objavljuje. Nažalost, takvi zločini su se ponovili krajem Prvog svetskog rata 1918. i 1919. godine, zatim tokom perioda između dva svetska rata, krajem Drugog svetskog rata (1944–1945), pa nakon njega (1946–1966) i, na kraju, tokom poslednje decenije prošloga veka (1989–1999).

Nažalost, takvi zločini su se ponovili krajem Prvog svetskog rata 1918. i 1919. godine, zatim tokom perioda između dva svetska rata, krajem Drugog svetskog rata (1944–1945), pa nakon njega (1946–1966) i, na kraju, tokom poslednje decenije prošloga veka (1989–1999).

Projekat ‘Druga Srbija’ ima za cilj ne samo da pruži model jednog intelektualca koji se protivi nepravdi i zločinima počinjenim od strane državnih vlasti na čijem čelu su njegovi ‘sunarodnici’, bez obzira na njihova opravdanja, već i da oda počast takvom čoveku koji je na ovaj način često rizikovao svoj život, pokazujući neverovatnu hrabrost koja nikako ne sme da prođe bez zasluženog priznanja. Nažalost, ove ličnosti se u srpskom narodu smatraju izdajnicima, isključuju se iz društva, osuđuju, kleveću i napadaju, dok ih Albanci gledaju s nepoverenjem i zanemaruju.

Nadamo se da će ova publikacija služiti novinarima, političkim analitičarima i onim aktivistima civilnog društva koji se bave albansko–srpskim odnosima; političarima uključenim u pregovore koji se zalažu za normalizaciju ovih odnosa; studentima, akademicima i široj javnosti, uključujući i buduće generacije Kosova, Srbije, Albanije i čitavog Balkana, kao i svima onima u svetu koji su zainteresovani za ovo izdanje, pošto će ono biti dostupno onlajn i, osim na albanskom i srpskom, objavljeno i na engleskom jeziku.

Posleratno Kosovo nema nijednu ulicu, trg ili školu koja nosi ime reditelja i humaniste Lazara Stojanovića, iako se on žestoko suprotstavljao državnom teroru Miloševićevog režima početkom 90–ih godina. No, iako je bio prvi i najglasniji srpski intelektualac koji ne samo da se protivio okupaciji Kosova od strane srpskog režima, već je podržao i njegovu nezavisnost, Skupština Kosova ga nije pozvala na svečanost proglašenja nezavisnosti 17. februara 2008.

Stoga, neka ovo izdanje bude jedno skromno priznanje izuzetnom intelektualcu Lazaru Stojanoviću za njegov ogroman doprinos u zaštiti ljudskih prava kosovskih Albanaca, kao i za napore da se Albanci i Srbi prijateljski i u miru raziđu, ali i da zasnuju suživot na toleranciji i međusobnom razumevanju.