Najznačajnija promena na Kosovu tokom poslednjih nekoliko godina nije bila ekonomske, društvene ili institucionalne prirode, već političke. Preciznije rečeno, promenio se način na koji se politika doživljava i vodi. Nekada zasnovana na relativno jasnom skupu formalnih i neformalnih pravila, politika na Kosovu danas sve više odražava šire regionalne i globalne trendove: populizam, vladavinu većine i duboku društvenu polarizaciju.
Ove promene značajno su preoblikovale etničke odnose na Kosovu, što je naročito vidljivo u javnim percepcijama i političkim stavovima prema vezama između kosovskih Srba i Srbije. Tradicionalni obrazac političkog organizovanja kosovskih Srba, zasnovan na bliskoj saradnji sa Beogradom, danas je pod sve većim preispitivanjem, institucionalno se delegitimiše, a neretko se posmatra i kao nešto sumnjivo.
Naravno, autokratska, korumpirana i manipulativna priroda sadašnje vlasti u Beogradu dodatno olakšava održavanje takve dinamike. Ipak, ovaj obrazac bi verovatno opstao čak i kada bi Srbijom upravljala demokratska vlast, jednostavno zato što u današnjem Kosovu donosi političku podršku i glasove.
Umesto da branim ono što mnogi kosovski Srbi, uključujući i mene, smatraju prirodnim vezama sa Srbijom, pokušaću da objasnim logiku, istorijski razvoj i složenost političkog odnosa između kosovskih Srba i Srbije, odnosa čija bi unutrašnja dinamika mogla iznenaditi deo kosovske javnosti.
Za početak, jedna od političkih realnosti na Kosovu koja se najmanje razume jeste sve izraženije protivljenje kosovskih Srba vlasti SNS-a i Aleksandra Vučića u Srbiji. Usudio bih se čak da tvrdim da tiha većina kosovskih Srba ne podržava mnoge politike aktuelne vlasti, kako u samoj Srbiji, tako ni kada je reč o Kosovu.
Naravno, izborni rezultati, na kojima politički subjekti koje podržava Beograd redovno osvajaju više od 90 odsto glasova, teško da idu u prilog takvoj tvrdnji. Ipak, pad podrške vlastima u Beogradu među kosovskim Srbima postaje sve vidljiviji i rasprostranjeniji. Zašto onda kosovski Srbi nastavljaju da glasaju za njih u tako velikom broju?
Odgovor se ne krije samo u institucionalnim mehanizmima uticaja, kako se to često tvrdi, već i u jednom dugotrajnom političkom obrascu. Bez obzira na ideološke razlike, kosovski Srbi su kroz decenije u ogromnoj meri podržavali vlast u Beogradu, od Miloševića, preko Đinđića, Koštunice i Tadića, pa sve do Vučića.
Čitav spektar političkih ideologija i politika smenjivao se na vlasti u Srbiji, ali je među kosovskim Srbima nailazio na gotovo isti nivo podrške.
Razlog za to leži u činjenici da kosovski Srbi svoje političke izbore prvenstveno donose kroz prizmu etničkog konflikta sa kosovskim Albancima. Ekonomska pitanja, društveni razvoj, stanje demokratije i drugi faktori koji uobičajeno oblikuju biračke preferencije imaju sporednu ulogu. Umesto toga, u prvi plan dolaze pitanja kolektivne bezbednosti, političke zastupljenosti i institucionalne zaštite. Kao manjinska zajednica na Kosovu, kosovski Srbi su takvu zaštitu istorijski tražili i nalazili u Beogradu.
Ova dinamika može početi da se menja tek onda kada Priština prestane da se doživljava kao politički protivnik, a njene politike kao pretnja po interese kosovskih Srba. Međutim, kako se potezi Prištine u poslednje vreme sve češće percipiraju kao štetni, oni proizvode upravo suprotan efekat, učvršćujući podršku Beogradu i produbljujući zavisnost kosovskih Srba od njega.
Uzmimo za primer rastuću podršku Srpskoj listi uprkos neuspehu politika koje je sprovodila tokom prethodnih nekoliko godina. Suočeni sa sve odlučnijim i jednostranijim potezima Prištine, kosovski Srbi sve češće počinju da doživljavaju Srpsku listu kao svoju jedinu liniju odbrane, uprkos svim njenim manama, zloupotrebama i manipulacijama.
U tom smislu, vlada Aljbina Kurtija je, namerno ili ne, ubrzala političku homogenizaciju kosovskih Srba upravo u trenutku kada su počeli da se pojavljuju prvi znaci političkog pluralizma. Propuštena prilika.
Još jedna važna činjenica koju treba razumeti jeste politički značaj koji kosovski Srbi imaju u unutrašnjim političkim odnosima u Srbiji.
Već decenijama Kosovo predstavlja, ako ne centralno političko pitanje u Srbiji, onda svakako jednu od dominantnih tema njenog političkog života, noseći snažnu nacionalnu simboliku i značajan izborni potencijal. U takvom kontekstu, kosovski Srbi, uprkos svojoj relativno maloj brojnosti, kao najneposrednija personifikacija samog kosovskog pitanja, imaju znatno veći uticaj na javno mnjenje i političko odlučivanje u Srbiji nego što bi se moglo pretpostaviti na osnovu njihovog broja.
Zbog toga je kontrola političkog prostora kosovskih Srba oduvek bila važna za vlasti u Beogradu. Nekada se održavala kroz podudarnost političkih interesa, a nekada kroz različite oblike privilegija i odnosa zavisnosti koji su često bili problematični.
U takvoj konstelaciji odnosa, stvarni interesi srpske zajednice na Kosovu prečesto su bili podređeni interesima vladajućih struktura u Beogradu. Partijska lojalnost neretko je imala prednost nad interesima zajednice i principima demokratske odgovornosti, stvarajući pogodno tlo za korupciju, nepotizam i različite oblike demokratskih deformacija. Takva praksa ostavila je direktne i dugoročne posledice po vitalnost i održivost zajednice kosovskih Srba.
Jaz između političke propagande i stvarnosti na terenu postaje sve teže ignorisati. Sudeći prema zvaničnim podacima i budžetskim izdvajanjima koja dolaze iz Srbije, lako bi se moglo zaključiti da kosovski Srbi žive u uslovima blagostanja i izobilja. Stvarnost je, međutim, znatno drugačija. Značajan deo tih sredstava nikada suštinski ne stigne do same zajednice, već se gubi u slojevima korupcije, klijentelizma i političkih zloupotreba. Potemkinovo selo formi Excel tabela.
Ovo predstavlja još jednu propuštenu priliku za Prištinu da smanji rastuću distancu prema kosovskim Srbima. Umesto oslanjanja gotovo isključivo na kaznene mere i populističke politike, Priština je mogla da ponudi konkretnu ekonomsku i institucionalnu podršku srpskoj zajednici na Kosovu.
Umesto toga, ulaganja iz kosovskog budžeta namenjena srpskoj zajednici ostaju sporadična i nesrazmerna kako obavezama koje je Priština preuzela, tako i stvarnim potrebama na terenu. Štaviše, sve više deluje da se i ona raspodeljuju po već dobro poznatom obrascu: politički motivisano i gotovo isključivo prema onim akterima unutar srpske zajednice koji podržavaju vladajuću stranku u Prištini.
Isti obrazac se iznova ponavlja. Politička lojalnost vrednuje se više od odgovornosti, a na različite zloupotrebe često se žmuri sve dok donose političku korist. Za kosovske Srbe demokratija nije politički švedski sto sa kog se bira ono što najviše odgovara. Izbor je retko između dobrih i loših opcija, a mnogo češće između onih koje se doživljavaju kao manje ili više štetne. I upravo tako mnogi kosovski Srbi glasaju.
