Kada sam od Sbunkera dobio poziv da napišem seriju tekstova o međuetničkim odnosima na Kosovu, uz potpunu slobodu da sam biram teme, prihvatio sam ga bez mnogo razmišljanja, više iz profesionalne solidarnosti nego iz bilo kog drugog razloga.
Međutim, kada sam počeo ozbiljnije da razmišljam o tome o čemu bih pisao, ta sloboda se vrlo brzo pretvorila u izazov. Počeo sam da se pitam šta zapravo mogu realno da doprinesem u polarizovanom, snažno opterećenom i pažljivo oblikovanom informacionom okruženju na Kosovu. Još jedan tekst koji bi dodatno učvrstio već ukorenjene stavove između Srba i Albanaca nije delovao kao smislen doprinos. Zato sam odvojio vreme da filtriram ideje, preispitam ih i svedem na ono suštinsko, da bih na kraju došao do jednostavnog zaključka: ova serija tekstova može imati smisla jedino ako ponudi novi ugao posmatranja u okviru postojećeg etničkog diskursa.
Zato sam odlučio da ovu priliku iskoristim kako bih doveo u pitanje neke od stereotipa koji u kosovskom društvu postoje o namerama i postupcima kosovskih Srba.
Cilj je da se ti stavovi i interesi sagledaju u širem kontekstu, polazeći od jednostavne pretpostavke da bolje razumevanje može doprineti i većem stepenu međusobnog uvažavanja. Drugim rečima, namera je da se prevaziđe instinktivno odbacivanje određenih stavova kroz razumevanje logike i motiva koji iza njih stoje.
To jeste ambiciozan pokušaj, ali svakako vredan truda.
Dakle, šta kosovski Srbi žele?
Iako na prvi pogled deluje kao jednostavno pitanje, ono je zapravo predmet dugotrajnih istorijskih rasprava, duboko isprepletenih sa političkim, kulturnim i identitetskim debatama unutar srpskog društva. To je pitanje na koje nikada nije dat potpuno jasan odgovor, niti je oko njega postignut širi društveni konsenzus.
Ipak, za nevladinu organizaciju kao što je Center for Affirmative Social Actions (CASA), u kojoj radim i koja nastoji da zastupa interese srpske zajednice, to nije apstraktno, već izrazito praktično pitanje. Ukoliko želimo da zastupamo interese kosovskih Srba, ti interesi najpre moraju biti jasno definisani.
Sa tim ciljem na umu, tokom 2023. godine sproveli smo ambiciozan proces identifikovanja tih interesa, što je rezultiralo studijom koja je od tada postala jedan od temelja našeg rada: „Interesi kosovskih Srba u procesu normalizacije odnosa između Srbije i Kosova“.
To je sveobuhvatna studija koja se bavi pitanjima etničkog identiteta, političkog predstavljanja, obrazovnog sistema, autonomije i mnogim drugim temama koje oblikuju svakodnevnu realnost kosovskih Srba.
Međutim, u ovom tekstu fokusiram se na jedan ključni nalaz, na način na koji obični građani percipiraju stvarne interese Srba i Srbije na Kosovu. Upravo taj uvid vodi ka pitanju koje se nalazi u središtu ovog teksta: šta kosovski Srbi zapravo žele?
Studija pokazuje da kosovski Srbi, kada dobiju priliku i podsticaj da o ovom pitanju razmišljaju izvan nametnutih političkih narativa i nacionalnih agenda, slobodno i nezavisno, umeju da artikulišu koherentan stav. Za kosovske Srbe, suštinski interes je jednostavan, stvaranje uslova da ostanu i žive na Kosovu. Pa, šta je tu zapravo interesantno?
Pre svega, kosovski Srbi svoje ključne interese ne vezuju nužno za status Kosova, već za svoj položaj unutar njega. To nije pitanje pukog opstanka, već dostojanstva, zaštite nacionalnog identiteta i očuvanja institucionalnih, kulturnih i ekonomskih veza sa Srbijom.
To su pitanja koja ne utiču na međunarodni status Kosova, ali u velikoj meri oblikuju njegovu društvenu stvarnost, a naročito njegov demokratski karakter.
Time se menja i fokus same debate. U praktičnom smislu, pitanje više nije koji su ti interesi, već na koji način oni mogu biti ostvareni.
To vodi ka drugom ključnom nalazu studije, na koji način se ti interesi mogu ostvarivati u postojećem kontekstu i, preciznije, šta glavni akteri u Prištini i Beogradu moraju da učine kako bi to bilo moguće.
Podnaslov: Kosovski Srbi žele primenu postojećih zakona, a ne nove zakone ili privilegije
Očekivanja od Beograda nisu pretnja kosovskim Albancima, niti se suštinski razlikuju od opšteg javnog interesa. Ona se odnose na politike koje jačaju ljudske kapacitete kosovskih Srba, unapređuju mogućnosti za zapošljavanje, obezbeđuju finansijsku podršku bez korupcije i garantuju političko predstavljanje koje će služiti interesima zajednice, a ne interesima vlasti u Srbiji. Drugim rečima, očekuje se iskrena briga i odgovorno političko vođstvo.
Sama činjenica da su ti zahtevi upućeni Beogradu ukazuje na to da to trenutno nije slučaj.
Sa druge strane, očekivanja od Prištine podjednako su praktična i jasna, puna primena prava koja su već zagarantovana kosovskim zakonodavstvom.
Bilo da je reč o saobraćajnoj kazni napisanoj na srpskom jeziku, pravu na isticanje zastave tokom svadbe ili praznika, ili sistemu samoupravljanja dogovorenom kroz međunarodni sporazum, očekivanje ostaje isto: ukoliko ta prava formalno postoje, kosovski Srbi treba da budu u mogućnosti da ih u potpunosti ostvaruju.
Kosovski Srbi prepoznaju da su njihovi ključni interesi, uključujući zaštitne mehanizme, autonomiju i veze sa Srbijom, već ugrađeni u pravni okvir Kosova. Ono što nedostaje jeste dosledna primena tih prava, ne oblikovana političkim agendama ili pravnim nejasnoćama, već usklađena sa prvobitnom namerom samih zakonodavaca.
Ahtisarijev plan i njegovo ugrađivanje u Ustav Kosova bili su zamišljeni kao temelj za izgradnju istinski demokratskog i multietničkog društva, ali se sadašnja praksa sve više udaljava od te prvobitne namere.
Selektivna primena zakona, proizvoljna tumačenja i korišćenje pravnih nejasnoća vremenom su doveli do toga da pravni okvir, umesto mehanizma zaštite multietničnosti, postane sredstvo pritiska na kosovske Srbe.
To ukazuje na problematičnu upotrebu pravnog sistema koja teži potčinjavanju kosovskih Srba volji većine. Problem je u tome što je ta „volja većine” oblikovana etničkim i političkim tenzijama, čime se ovakva dinamika dodatno produbljuje.
Kao posledica toga, Kosovo za kosovske Srbe postaje sve neprijateljskije okruženje, iseljavanje se nastavlja i dodatno će se intenzivirati ukoliko se ovaj pravac razvoja ne promeni.
Zato ću ovaj tekst završiti odgovorom na svoje osnovno pitanje, šta kosovski Srbi žele, ali i postavljanjem dva pitanja za razmišljanje, kako za kosovske Srbe, tako i za Albance.
Pre svega, ono što kosovski Srbi žele jeste legitimno i ne mora nužno biti u suprotnosti sa interesima kosovskih Albanaca. Međutim, to se može istinski razumeti samo ukoliko obe strane izađu iz rovova koje smo sami izgradili i prevaziđu nametnute narative. Mi, kao Srbi, treba da postavimo sebi jedno pitanje: da li naši politički izbori zaista odražavaju ono što nam je potrebno?
Sa druge strane, Albanci moraju da se zapitaju da li je monoetničko Kosovo, bez Srba, zaista u njihovom interesu. Da li žele da budu viđeni kao društvo koje nije sposobno da očuva multietničnost?
Oba pitanja treba razmotriti hladne glave i uz jasnu logiku, a ne kroz etnički trijumfalizam ili pristrasna tumačenja pravednosti, jer će odgovori na njih pomoći da se oblikuje budućnost Kosova, regiona i Evrope.
